Istorijat
Bicikl (lat. bi; grč. κύκλος- krug, kolo, točak) je kopneno prevozno sredstvo na dva točka koje pokreće vozač svojom snagom pomoću pedala. Počeo je da se koristi u 19. veku u Evropi.
Prema nekim izvorima bicikl je konstruisao Mikelanđelo i prvi bicikl je bio bez pedala. Bio je od drveta i vozio se odgurivanjem nogama kao trotinet. U 19. veku bicikli su bili sa veoma velikim prednjim točkom na kome su bile fiksno montirane pedale. Gradonačelnik Subotice početkom 20. veka je na poklon dobio takav bicikl. Da se ne bi prljao naredio je da se na Paliću napravi kružna staza prečnika oko 15 metara i širine oko 1 metar. To je bila prva asfaltirana podloga na prostorima Srbije. Tragovi te staze su donedavno postojali.
Prenos preko zupčanika i lanca na zadnji točak se pojavio početkom dvadesetog veka. Nije se dugo čekalo ni na pojavu menjača brzina za bicikle. Na prvim menjačima lanac se prebacivao ručno i biciklisti su često zbog toga prljali ruke.
Održavanje ravnoteže na biciklu je znanje koje se stiče praksom, a potrebno je izvesno vreme i umešnost.
Postoji više vrsta bicikala:
„ženski bicikl“ - nema cev koja spaja korman i sedište, da bi dame mogle da ga voze i u suknji.
„muški bicikl“ - ima cev koja spaja osovinu upravljača i sedište čime se dobija u krutosti-čvrstini i nosivosti bicikla a na tu cev se može instalirati malo sedište za prevoz dece.
„dečji bicikl“ je bicikl manjih dimenzija, često ima još dva pomoćna točka, koji mogu da se demontiraju, za decu dok uče da voze bicikl.
„tricikl“ ima tri točka, dva pozadi i koriste ga pre svega deca, ljudi ometeni u razvoju i stari jer je stabilan i nije potrebno održavati ravnotežu.
„drumski trkački bicikl“ ima mogućnost postizanja velikih brzina, ali veoma neudobno sedište (na kome se uglavnom i ne sedi), upravljač je tako postavljen da se na njemu sedi u savijenom položaju da bi otpor vazduha bio što manji. Izrađen je od veoma lakih materijala: čelika sa dodatkom hroma i molibdena, aluminijuma, a u poslednje vreme i od ugljeničnih vlakana. Ima veoma uzane gume bez šare da bi trenje sa podlogom bilo što manje. Srednji pogon je dvostruki, većeg prečnika, dok je pozadi tipično osmofazni, devetofazni ili desetofazni lančanik što omogućava veliki odnos prenosa na ravnom i postizanje velikih brzina ili manji prenos za savladavanje uspona. Tipično za drumski bicikl je da radi što manje težine ima samo opremu najneophodniju za vožnju. Tako nema svetla, blatobrane i slične stvari. Koristi se u sportskom biciklizmu.
„bicikl s pomoćnim motorom“ ima dodati motor do 50 ccm sa veoma malom potrošnjom oko 1 l/100 km. Dostiže brzinu do 40 km/h. Naročito je poznat francuski bicikl sa pomoćnim motorom tipa Soleks.
„tandem“ je bicikl za dve osobe koje sede jedna iza druge.
„rikša bicikl“ koji iza sebe ima prikolicu u kojoj mogu da sede do dve osobe. Rikšu u osnovnoj verziji vuče čovek. Ova vrsta prevoza je prisutna u jugoistočnoj Aziji.
„nosački bicikl“ ima tri točka, dva napred, ispred sebe korpu dimezija oko 1h1 m u koji može da se stavi teret.
„brdski bicikl“ je bicikl za vožnju po brdsko - planinskim terenima, nešto manjeg ali robustnijeg rama, manjih točkova prečnika 26 inča sa debelim terenskim gumama, sa „ve“, a u poslednje vreme i disk kočnicama. Upravljač je ravan ili neznatno zakrivljen. Srednji pogon ima tipično manji prečnik, a time i manji broj zuba nego kod drumskog bicikla i najčešće se sastoji od tri lančanika. Pozadi je obično osmofazni ili devetofazni lačanik. Brdski bicikl može imati krutu prednju viljušku - što je u poslednje vreme ređe - viljušku sa suspenzijom, a može imati i dvostruku suspenziju - i napred i pozadi. Bicikli sa dvostrukom suspenzijom nemaju klasičan trouglasti, već prilagođeni ram. Kao i drumski trkački, brdski bicikli imaju samo minimalnu opremu. Tokom poslednjih decenija pojavilo se više novih disciplina u brdskom biciklizmu, i svaka od njih zahteva posebnu varijantu bicikla, pa su se tako pojavile, na primer, podvarijante za spust „engl. downhill“ ili vožnju po izuzetno teškim terenima - „enduro“.
„gradski bicikl“ ili „treking“ predstavlja kombinaciju drumskog i planinskog bicikla prilagođenu uslovima gradske vožnje. Menjači odgovaraju brdskim biciklima, ali su ramovi veći i vitkiji, kao kod drumskih. Upravljač je ravan kao kod brdskog bicikla, često sa dodatkom „rogova“ na krajevima. Srednji pogon sa nešto više zuba omogućava bržu vožnju. Točkovi su prečnika 28 inča kao kod drumskih bicikala, ali su robustniji, a gume veće širine i visine radi savladavanja slivnika, ivičnjaka i slično. Kočnice mogu biti „ve“ ili disk, kao kod brdskog bicikla. Za razliku od drumskog trkačkog ili brdskog, gradski bicikl najčešće ima opremu kao što su blatobrani, svetla i korpe za nošenje stvari.
„poni bicikl“ bicikl na rasklapanje. To je vrsta „ženskog“ bicikla, nešto manjih točkova u odnosu na standardni, koji u srednjem delu bicikla (u visini kolena) ima šarku koja omogućuje „prelamanje“-sklapanje bicikla na mnogo manji prostor.
„sobni bicikl“ je atletska sprava koja se sastoji od sedišta, pedala i volana. Pedale se okreću kao na biciklu. Na volanu se nalaze instrumenti kojima se fiktivno meri brzina. U okviru sprave postoji mogućnost simuliranja uspona tj. otpora okretanju pedala. Služi za jačanje mišića nogu, za sticanje kondicije, ali i mršavljenje.
„monocikl“ je bicikl sa jednim točkom. Potreban je izuzetan osećaj ravnoteže. Koristi se u cirkusima.
Po tipu zadnje glavčine bicikla, gde se nalazi zupčanik na točku, bicikli se proizvode u dve verzije:
„kontraši“ su bicikli kod kojih pokretanjem lanca u suprotnom smeru od smera za vožnju izaziva se efekat kočenja, tj. to je vrsta kočnice.
„frajlauf“ nema efekat kočenja pri okretanju pedala unazad.
Rasprostranjenost i primena
Saobraćajna dozvola za bicikl izdata 1935. godine
Parking za bicikle u holandskom gradu Utrehtu
Upotreba bicikla je učestalija u ravničarskim predelima kao u Vojvodini, Holandiji. Bicikli su zbog svoje ekonomske isplativosti često prevozno sredstvo siromašnijih slojeva stanovništva kao u Kini, Vijetnamu... Česta primena bicikla i od osoba sa višim standardom (posebno u zemljama zapadne Evrope) je povezana sa praktičnim razlozima (rekreacija do posla na kojem ima malo fizičke aktivnosti, izbegavanje gužvi u saobraćaju...)
Andrija Torkvat Brlić, nakon dužeg putovanja po Evropi, 1850. je prvi put video bicikl u Doveru , što je zapisao u svom dnevniku. "...kolica gvozdena, na kojima se vozaju ljudi okretjuć kolesa nogama." 48 godina kasnije, 1898., njegova snaja Ivana Brlić-Mažuranić među prvima vozi bicikli u Brodu na Savi.
Od 1894. vožnja bicikla je u Francuskoj oporezovana, a tada je bilo 203.026 oporezovanih vozača. I pored toga, broj vozača bicikla je kasnije dosta rastao, jer je novo prevozno sredstvo bilo veoma popularno.
Bicikli su se koristili i u nekim armijama i policiji (ima ih čak i danas).
Bicikle je naročito koristila vojska Severnog Vijetnama za vreme Vijetnamskog rata. S obzirom na uništene i zbog monsuna blatnjave puteve to je bilo jedino moguće sredstvo transporta ljudi i opreme. Svaki bicikl je standardno prevozio po 50 kilograma opreme.